Ugovor u javnim nabavkama

Upravni ugovor (ugovor o javnoj nabavci?!) je dvostrano obavezan pisani akt koji, kad je to posebnim zakonom određeno (ZJN), zaključuju organ (naručilac) i stranka (izabrani ponuđač) i kojim se stvara, menja ili ukida pravni odnos u upravnoj stvari (reče član 22. st. 1. ZUP-a).

Da li je ugovor zaključen u postupku javne nabavke upravni ugovor ili ugovor u privredi? Zakon o javnim nabavkama Republike Srbije ne definiše pravnu prirodu ugovora o javnoj nabavci. Iako Zakon o opštem upravnom postupku uvodi institut upravnog ugovora u naše pravo, ZJN ne upućuje na tu odredbu čime ostavlja normativnu prazninu čije posledice nisu ni teorijske ni marginalne, već duboko praktične.

Kada razmatramo, analiziramo ili osporavamo sadržinu ugovora o javnoj nabavci u fazi pripreme ponuda reč je o upravnopravnom karakteru odnosa te o zahtevima za zaštitu prava odlučuje Republička komisija, a njene odluke podležu kontroli Upravnog suda u upravnom sporu. Sa druge strane, nakon zaključenja ugovora, identičan pravni odnos, nastao iz istog postupka, utemeljen na istom javnom interesu, tretira se kao privrednopravni odnos i prepušta nadležnosti privrednih sudova. Kao da samim činom potpisa javni interes prestaje da postoji, odnosno kao da novac poreskih obveznika, nakon dodele, gubi svoju javnopravnu dimenziju?! Ovakva disproporcija, istinski paradoks pravnog sistema, ukazuje na neophodnost zauzimanja jasnog pravnog tumačenja od strane nadležnih organa i utvrđivanja koherentnosti normativnog okvira.

Uporednopravna praksa nas usmerava na slučaj u kojem je Vrhovni sud Republike Hrvatske 2023. godine doneo rešenje (Rev 139/2023-5), krucijalnu prekretnicu kojom je ugovor o javnoj nabavci nedvosmisleno definisan kao upravni ugovor u smislu odredbi Zakona o općem upravnom postupku. O značaju ove odluke upoznao nas je prof. dr Marko Turudić sa Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, koji je i pre ove presude zastupao tezu o pretežno javnopravnom karakteru ugovora o javnoj nabavci. Vrhovni sud je u tom rešenju izričito odredio primenu svih odredbi ZUP-a o upravnim ugovorima, dok je primenu Zakona o obveznim odnosima ograničio na podrednu (supsidijarnu) isključivo u delu ispunjenja ugovornih obaveza. Time je zatvorena dugogodišnja rasprava u hrvatskom pravu i postavljen temelj za koherentniji normativni okvir.

Za one koji su oponirali ovom stavu ističem da ZUP Republike Srbije (kao ni hrvatski) ne isključuje primenu Zakona o obligacionim odnosima u postupcima javnih nabavki (čl. 26. ZUP-a), što znači da njegovo supsidijarno dejstvo ostaje očuvano. Međutim, pitanje nadležnosti za rešavanje sporova mora biti nedvosmisleno utvrđeno.

Shodno navedenom, pitanje koje ostaje otvoreno i koje bi trebalo da zaokuplja pažnju Kancelarije za javne nabavke, Republičke komisije, pravnih fakulteta i stručne javnosti nije da li ova dilema postoji, jer očigledno postoji, već zašto je tako dugo ignorišemo.

Don Kihotova borba

Ne znam kako da počnem u retrospektivi starog problema aktivne legitimacije. Razmišljao sam da u uvodu citiram Ustav, pa razne zakone, uporednopravnu praksu, ali ne vredi. Besmisleno je. Kao pravnika, nepravda me boli. Počne sa blagim treperenjem u želucu, pa lagano preko lupkanja noktima po zubima i češkanja potiljka prelazi na ubrzavanje pulsa, ubrzano disanje i završava pretnjama praznoj sobi i nerazboritim razmišljanjima. Tako je uvek. Ni posle svih ovih godina čovek se ne navikne da gleda nepravdu, kakva god ona bila. U mom poslu, u javnim nabavkama, kada nepravdu učini organ čiji je jedini zadatak da štiti pravdu, da postupa ex aequo et bono (po zahtevu pravednosti i čestitosti), onda čitava ideologija borbe za pravdu dobija neki donkihotovski obrt.

Znate li ko je Dulsineja? Ideal Alonsa Kihana, Don Kihota, dama kojoj želi da se zakune na večnu ljubav. Ali ako ste pažljivo čitali ovo Servantesovo delo, primetili ste da Dulsineja od Toboza ne postoji. U glavi Don Kihota Dulsineja je prelepa, besmrtna, a zapravo je ružna i odsutna, nema je. Umrla. Tako i naša pravda. Do zadnjeg atoma snage verujemo da postoji, da je njen pokretač zaštita oštećenih, da je hrane naši zahtevi, naši doprinosi pravednosti, ali ona je odsutna, ružna, za nas ne zna i ne zanimamo je.

Shvatite, ne postoji mala i velika nepravda nego male i velike posledice. Svaka nepravda u očima onog koji je oštećen ima velike posledice, i u poređenju sa nekim drugim vidovima nepravde ova moja, naša nepravda, nepravda posla kojim se bavim, nepravda logike i zdravog razuma nema tako velike posledice koliko joj je velik značaj, te će stoga ovaj uvod mnogi shvatiti kao suvišan, nepotreban, pretenciozan - ali kada biste se bavili ovim poslom u obimu u kojem i ja i moje brojne kolege, shvatili biste da ova nepravda boli. Udara vas pravo u korteks logičkog razmišljanja i ne prestaje.

Ono o čemu pričam je nepostojanje beneficium appellationis - prava na žalbu. Godinama je stav Upravnog suda da naručioci u postupcima javnih nabavki nemaju aktivnu legitimaciju za podnošenje upravnog spora protiv rešenja Republičke komisije?! Logično?

TUŽBA SE ODBACUJE. Reče Upravni sud obrazlažući to rečima: „U konkretnom slučaju, tužba je podneta od strane neovlašćenog lica, naručioca u postupku javne nabavke, zbog čega ne postoje procesne pretpostavke, propisane odredbom čl. 11 stav 1. Zakona o upravnim sporovima za vođenje upravnog spora jer rešenjem, koje je osporeno tužbom, nije povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes tužioca.“

Zar navedeni stav nije diskriminacija? Zar nije moguć scenario u kojem će biti povređeni interesi naručioca, javnog sektora, javnih sredstava poreskih obveznika? Ja mislim da je ovo jedini slučaj u svetu da sud zabranjuje nosiocu vlasti da zaštiti svoje interese pred nadležnim sudom. Verovatno je i Incitat svojevremeno rzanjem donosio razboritije odluke…

Mamba mentalitet

Kada je Kobe Bryant govorio o Mamba mentalitetu, nije mislio samo na košarku. Mislio je na pristup koji razdvaja dobre od izuzetnih u svakoj areni, pa i u poslovnoj. U svetu javnih nabavki, gde je svaki postupak bitka za sebe, svaki rok nemilosrdan, konkurencija žestoka a greška može koštati milione, prepoznajem taj isti mentalitet kod uspešnih lidera.

Kobe je bio poznat po treninzima u ranim jutarnjim časovima dok su svi spavali. U javnim nabavkama, to je onaj direktor koji dođe prvi, analizira potencijalni posao nedeljama unapred, koji simulira sve moguće scenarije pre nego što konkurencija pročita prvu stranu tehničke specifikacije. Uspeh nije slučajan. Pripreme se ne vide, ali rezultati govore sami za sebe.

Job’s not finished.

Nakon svakog osvojenog šampionata, Kobe je ponavljao: „Posao nije završen.“ Dobili ste ugovor? Odlično. Sad ga treba realizovati - efikasno, kvalitetno, bez odstupanja. Cilj nije zaključenje ugovora već realizacija istog. Ono što razlikuje ponuđače jeste pristup realizaciji ugovora: otaljavanje zarad novca naspram kvalitetnog izvođenja zarad kombinacije profita i reputacije.

Details make the difference.

Bryant je proučavao svaki pokret protivnika, svaki detalj njihove igre. U javnim nabavkama, uspeh često leži u tumačenju jedne rečenice, jednom roku, jednoj tački specifikacije, naizgled trivijalnoj sitnici… Oni koji uspevaju u ovom poslu nisu oni koji rade brzo, već oni koji rade precizno.

Mamba mentalitet u praksi:

• Ne čekaš da ti neko kaže šta da naučiš - sam tražiš znanje.
• Ne opravdavaš greške - analiziraš ih i osiguravaš se da se ne ponove.
• Ne radiš samo svoj posao - razumeš ceo sistem.
• Ne preživljavaš - dominiraš.

Javne nabavke nisu za one koji traže lagodnost. One su za one koji su voljni da ustanu ranije, rade duže, uče konstantno i nikada ne pristaju na „dovoljno dobro“. Pitanje nije da li možete biti bolji. Pitanje je hoćete li biti? Vaš potez.

Kriterijumi za (ne)kvalitativni izbor u javnim nabavkama

Postavljanje „dodatnih uslova“, odnosno kriterijuma za kvalitativni izbor privrednog subjekta u postupcima javnih nabavki, postalo je toliko šaroliko, paušalno, činjenično nepotkrepljeno, neosnovano i traljavo da posledice takvog stanja stvari trpe i naručioci i ponuđači. U suštini, kriterijume za kvalitativni izbor možemo posmatrati kroz prizmu paradoksalnog eksperimenta Šredingerove mačke - nabavka se objavi i istovremeno se uslovima ograničava i ne ograničava konkurencija; mi to ne znamo dok se čitava priča ne podigne na viši nivo i ne uloži zahtev za zaštitu prava. Do donošenja odluke Republičke komisije kriterijumi se mogu istovremeno smatrati i primerenim predmetu nabavke i diskriminatorskim.

Iako je najispravnije da kriterijume postavi komisija sa članovima stručnih službi naručioca i nakon izvršene analize tržišta, ovo je u praksi retko. Najčešće se koriste neka prethodna iskustva tog ili drugih naručilaca od strane službenika za javne nabavke, koji usput eventualno „izvija“ neke informacije koje su mu potrebne a sam ih ne zna (rokovi, ključno tehničko osoblje, specifična oprema i slično). Ovo nije idealno rešenje jer je svaki predmet nabavke specifičan po nečemu: ceni, okruženju, uslovima rada, materijalu, opremi, količini, prevozu, skladištenju, načinu izvršenja. Komisija uradi copy-paste ne upuštajući se previše u logičku vezu svakog dodatnog uslova sa predmetom nabavke, pa se desi da se traži nešto što nema apsolutno nikakve veze sa izvršenjem - diplomirani inženjer elektrotehnike kod radova u kojima nema elektro radova, ili mašina čija primena nije opravdana specifikacijom, ili kvadovi za FTO u zatvorenom objektu.

Bez obzira na način na koji je komisija postavila kriterijume, njihov uticaj na konkurenciju je ogroman. Ne tvrdim da komisija postavlja uslove sa ciljem eliminacije ili favorizovanja dela konkurencije - neki ponuđači će svakako biti diskriminisani ako ne ispunjavaju kriterijume koji su opravdani i logični. Ako pogledamo statistiku, oko 80% službenika za javne nabavke u javnom sektoru u Srbiji su pravnici i ekonomisti, čije znanje i iskustvo, ma koliko se bavili nabavkama, ima ograničenja. Ako vam inženjer kaže da je za projektovanje ili izvođenje radova potreban određen broj arhitekata, građevinaca, mašinaca ili silna oprema, koliko vi kao službenik možete osporiti takve uslove? Ne može službenik znati sve, ali mora pokušati i potruditi se da razume - mora biti spreman i sposoban da postavi prava pitanja i dobije od stručnih lica adekvatne odgovore.

Ovakve situacije susrećemo u svim vrstama postupaka, a što je veća procenjena vrednost nabavke to su kriterijumi ozbiljniji (ili neozbiljniji). Mislim da bi svaki službenik morao znati, pre objave nabavke na Portalu, koliko potencijalnih ponuđača može da očekuje - da ima informaciju da makar nekoliko privrednih subjekata može ispuniti uslov. To je pokazatelj kvalitetno odrađene analize tržišta.

Sećam se kontrole Državne revizorske institucije od pre nekoliko godina, kada su kontrolisali sprovođenje postupka izgradnje najznačajnijeg infrastrukturnog objekta u jednom gradu u koji sam bio uključen ispred naručioca. Državni revizor mi je postavio pitanje koje ponuđače sam očekivao s obzirom na postavljene kriterijume. Imao sam spreman spisak potencijalnih ponuđača koji su u trenutku objavljivanja ispunjavali uslove prema podacima sa Portala javnih nabavki (bilo je 4 ponude u prvoj fazi i 2 u drugoj). Analizu tržišta sam sproveo zajedno sa kolegama inženjerima iz komisije i svi smo bili spremni da odbranimo svaki postavljeni kriterijum.

Broj zahteva za dodatnim informacijama i pojašnjenjima, ali i broj usvojenih zahteva za zaštitu prava, ukazuje na problem u praksi i na nedostatke konkursnih dokumentacija - najviše u delu kriterijuma za kvalitativni izbor. Da li se to vremenom menja? Mislim da ne, i nikada ni neće; previše faktora utiče na modus operandi naručilaca koji je godinama isti, a promene sporo dolaze. Ovako je možda zanimljivije - da je sve od starta bez grešaka, bilo bi nam dosadno, niko se ne bi bavio javnim nabavkama…

Hrvatska - Srbija: problematika javnih nabavki (slučaj Kolin)

Posle mnogo pitanja i nedoumica klijenata, a nakon konsultacija sa kolegama iz EU, da napišem nešto o slučaju Kolin, koji je iznenadio ali i ozbiljno uzdrmao tržište javnih nabavki i postavio pitanje učešća srpskih firmi na hrvatskom tržištu. Iznenadio me stav koji sam dobijao od hrvatskih kolega (pre nego što sam i pročitao presudu) - da je upitno kako će srpske firme prolaziti u nabavkama u Hrvatskoj, pa nam dalje ne preporučuju učešće ni žalbu dok se ne zauzme stav, čak i ako smatramo da je naše pravo povređeno. Paušalan stav zauzet na lošem tumačenju ili nepoznavanju okolnosti odnosa Srbije i EU - koji je, sa druge strane, i nas naterao da se zamislimo.

Šta je to sporno navedeno u presudi? Pravni okvir prava Unije (uz tačku 15) ističe da međunarodne obveze koje je Unija preuzela prema trećim zemljama u pogledu pristupa tržištu javne nabave zahtevaju, među ostalim, ravnopravan tretman gospodarskih subjekata iz tih trećih zemalja. U pogledu dopuštenosti prethodnih pitanja (tačka 41), Unija je obvezana međunarodnim sporazumima, osobito GPA-om, kojima se jamči recipročan i ravnopravan pristup - subjekata Unije javnoj nabavi u trećim zemljama i subjekata iz tih trećih zemalja javnoj nabavi u Uniji. Članak 43. Direktive 2014/25 (tačka 42) odražava te obveze i propisuje da naručitelji država članica ne smiju nepovoljnije postupati sa subjektima iz trećih zemalja koje su potpisnice takvog sporazuma.

Sporna tačka 45. (u vezi sa tačkom 44) odnosi se na treće zemlje koje sa Unijom nisu sklopile sporazum, uz Tursku kao izričit primer: iako pravu Unije nije protivno da se takvim subjektima dopusti sudjelovanje u postupku uređenom Direktivom 2014/25, protivno mu je da im se omogući da se u okviru tog sudjelovanja pozivaju na tu direktivu i tako zahtijevaju jednako postupanje prema svojoj ponudi u odnosu na ponude iz država članica i trećih zemalja iz članka 43.

Gde se tu nalazi Srbija? Od 1. 9. 2013. godine Srbija je potpisnik Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelaznog sporazuma o trgovini - čija osnovna poglavlja obuhvataju slobodno kretanje robe, kretanje radnika, poslovno nastanjivanje, pružanje usluga, kretanje kapitala, usklađivanje i sprovođenje prava, kao i pravila konkurencije. Programom razvoja javnih nabavki 2024-2028 („Sl. glasnik RS“ br. 68/24) sistem se zasniva na transparentnosti, jednakom tretmanu, slobodi konkurencije i zabrani diskriminacije, uz konstataciju da je donošenjem ZJN 2019. sistem u velikoj meri usklađen sa pravnim tekovinama EU, i to Direktivama 2014/24/EU, 2014/25/EU, 2007/66/EZ i 2009/81/EZ. Ocenu usklađenosti „u velikoj meri“ potvrđuje i Izveštaj Evropske komisije za 2021. godinu.

Jasno je da se Srbija ne može svrstati u one treće države koje sa Unijom nisu sklopile međunarodni sporazum, niti je tržište Srbije zatvoreno ili ograničavajuće za subjekte iz država članica EU - shodno čemu se konsekvence ovakve presude ne odražavaju negativno na ponuđače iz Srbije.

Igra javnih nabavki

Za ljubitelje Džordža R. R. Martina, javne nabavke su neka naša sopstvena verzija Igre prestola… Razmišljam ponovo da čitam serijal pa usled profesionalne deformacije automatski pravim analogiju sa ovim mojim životnim pozivom. Mislim da savršeno oslikava borbu konkurencije za krunu (uspeh, ugovor, novac), ali i spletke i pokušaje osujećenja uspeha kako od te iste konkurencije, tako i od strane naručilaca, proizvođača, stručnih akreditovanih tela… svesno i nesvesno.

I u javnim nabavkama je svaki postupak bitka za sebe. Konkurencija je iz godine u godinu sve jača, ponuđači sve ozbiljniji, a priprema ponude odavno je izgubila onaj svoj paušalni pristup. Ono što je nekada prolazilo, danas čini ponudu neprihvatljivom… pada na prvom uslovu koji nije pročitan do kraja, na nepravilno dostavljenom sredstvu obezbeđenja, nepotpunom dokazu.

Na kraju dobijemo ugovor i to je ozbiljna pobeda, ali nijedan ponuđač ne može opstati na samo jednoj pobedi. Iza ugla već čeka naredni postupak i ozbiljna borba, novi konkurent, žestoki uslovi i kratki rokovi.

U celoj toj Martinovoj sagi meni je oduvek najzanimljiviji bio Tirion Lanister. Nije bio najkrupniji, ni najjači, ni najbolji sa mačem, ali je imao nešto što se u borbi potcenjuje, a na kraju najslađe trijumfuje: znanje, i hladnu glavu da ga upotrebi dok svi oko njega mašu oštricama.

That’s what I do - I drink and I know things.

Uz svu ležernost te rečenice, u njoj je čitava filozofija. Dok se drugi oslanjaju na snagu i sreću, pobeđuje onaj koji zna, koji je pročitao dokumentaciju do poslednjeg slova, koji zna gde je zamka u kriterijumima za kvalitativni izbor, koji zna praksu i stavove nadležnih organa, koji znanjem pobeđuje sreću… Jer, kako Tirion kaže: umu su potrebne knjige kao maču brus, da bi zadržao oštricu. U nabavkama nema trajnog prestola, već samo naredne bitke. Neprekidni niz bojnih polja kojima se svako može pridružiti i popeti se na pijedestal privremene slave, ili katastrofalno uroniti glavu u blato poraza, manje ili teže povređen. Ali razliku ne čine uvek sami učesnici, već strateg koji poznaje igru.

Niko nije toliko omražen kao onaj koji govori istinu

Uloga konsultanta nije da slepo sluša ponuđača koji ga je angažovao. To je posao zaposlenog. Nas ne angažujete zbog poslušnosti, nas angažujete jer vam treba vođstvo, znanje, iskustvo i strategija. Angažujete nas da vam kažemo istinu koju vaši ljudi ne smeju da izgovore, a ne da vam potvrdimo ono što već želite da čujete. Konsultant koji vam uvek povlađuje ne štiti vaš interes već svoj honorar. Poltronstvo će vas previše koštati. Onog trenutka kada pristanem da budem odjek vaše volje umesto korektiv vaše greške, prestajem da vredim. A ja nisam u ovom poslu da bih vredeo manje. Tako se ne radi. Zbog toga sam gubio klijente i ne kajem se.

Ljudi često misle da kada angažuju konsultanta, kupuju par dodatnih ruku i jedan poslušan glas više za stolom. Ne kupuju. Kupuju sud. Kupuju sposobnost da neko stane po strani, sagleda celinu koju oni, uronjeni u sopstveni posao, više ne vide, i da im kaže kuda da idu čak i kada to nije ono što žele da čuju. Neko će lako popustiti jer povlađivanje je udobno, ne stvara rasprave, ne kvari raspoloženje, produžava saradnju. Samo… ničemu ne služi. Trajno uništava kredibilitet konsultanta. Nažalost, nekima to nije bitno, a u zavisnosti od klijenta, poltroni uvek nađu nekoga koga će slediti, kome će povlađivati i koga će hvaliti.

TV lik Dr House je to lepo rekao: Ako te niko ne mrzi, onda nešto radiš pogrešno.

Poliperspektivnost

Postoji jedna učestala zabluda koja prati svaki posao: uverenje da se stvar (bilo koja) može sagledati samo iz jedne perspektive i da je ta perspektiva (naša) dovoljna. U javnim nabavkama ta zabluda ume da bude skupa. Niče je perspektivizam uveo kao misao da ne postoji pogled niotkuda, da svako viđenje već nosi u sebi stanovište sa kojeg je nastalo. Prenesena u praksu, ta ideja nije relativizam nego disciplina: obavezuje nas da pitamo iz čijeg ugla neka odredba deluje razumno, a iz čijeg diskriminatorno. Kriterijum kvalifikacije koji naručiocu izgleda kao legitiman izraz opreznosti, ponuđaču može biti zid podignut da ga isključi. Isti tekst, dva sveta. Tek kada ga pročitamo iz oba, vidimo šta on zaista jeste. Ovde mi je bliska i Gadamerova misao o spajanju horizonata, o tome da razumevanje ne nastaje kada svoj ugao nametnemo drugome, već kada dopustimo da se dva vidokruga sretnu i uzajamno prošire. U pripremi ponude to je razlika između tima koji čita dokumentaciju samo očima svog interesa i tima koji unapred zauzima i poziciju komisije, i poziciju konkurenta, i poziciju Republičke komisije pred kojom će se sutra ceniti ono što danas radimo. Prednost se ne otkriva frontalno, ona se pokazuje iz ugla koji nismo očekivali da ćemo morati da zauzmemo.

Poliperspektivnost nije stvar širokogrudosti niti stila. Ona je metod. Okolnost koja se posmatra samo jednom, posmatrana je nedovoljno. Rešenje koje izdrži samo pogled onoga ko ga je smislio, nije izdržalo ništa. Prava provera počinje onog trenutka kada svesno napustimo sopstvenu percepciju i pogledamo svoj rad očima onoga kome ne odgovara da uspe.

BLKRCZM

Posmatrajući praksu javnih nabavki u Srbiji, sve češće srećemo fenomen koji bismo, parafrazirajući hit Dubioze Kolektiva, mogli nazvati BLKRCZM sindrom - izraženu rezistentnost naručilaca prema bilo kakvim prilagođavanjima tehničkih specifikacija ili uslova učešća, bez obzira na objektivne okolnosti.

Ovaj pristup karakteriše nekoliko ključnih elemenata. Naručioci često insistiraju na uslovima koji su očigledno neproporcionalni predmetu nabavke, ali odbijaju da razmotre prigovore ponuđača čak i kada su popraćeni relevantnim dokazima. Tipičan odgovor na ukazivanja na nedostatke, nepravilnosti i nezakonitosti glasi: „Naručilac ostaje pri konkursnoj dokumentaciji“, bez detaljnog obrazloženja zašto se smatra da su specifični uslovi opravdani. Pa tako imamo sledeće situacije:

• kod javne nabavke bureka imamo zahtev za BB skoringom i ISO standardima (14001 i 45001) uz ocenu uzoraka bez metodologije;
• u javnoj nabavci usluga fizičkog obezbeđenja koje će se realizovati u komunalnom preduzeću traži se kontradiverziona obuka (?!);
• za izvođenje radova u jednoj nabavci traženi su projektanti sa iskustvom umesto odgovornih izvođača radova;
• jedna nabavka usluga zahteva angažovanje dva lica, ali se uslovima propisuje dokazivanje za njih pedeset, pod izgovorom zamena u slučaju otkaza, bolovanja, godišnjih odmora…

Sličnih slučajeva je i više, a zajednički im je upravo BLKRCZM sindrom. Posledice takvog pristupa su višestruke. Prvo, drastično se smanjuje broj ponuđača, što direktno utiče na konkurentnost postupka. Drugo, mikro i mala preduzeća su primorana da stupaju u nepovoljne konzorcijume sa velikim igračima samo da bi formalno ispunili uslove (čak i za postupke manje vrednosti), što narušava njihovu pregovaračku poziciju. Paradoks je što naručioci ovim pristupom faktički podstiču ponašanja koja mogu voditi u koluziju: kada ponuđače primoravaju da se udružuju zbog nerealno postavljenih uslova, posredno stvaraju uslove za dogovore između privrednih subjekata.

BLKRCZM sindrom košta i vreme i novac, a na kraju ne doprinosi ni kvalitetu nabavljenih dobara i usluga. I dok čekamo Republičku komisiju da pritekne u pomoć (što u poslednje vreme sve češće i bolje čini - mislim da će se i klijenti složiti), nastavlja se predstava u kojoj logika dolazi poslednja…

Public Procurement in Serbia: Officers’ Demographics and Educational Engagement

Public procurement serves as a pivotal component of government operations, enabling public authorities to procure goods, services, and works essential for societal development. In Serbia, the landscape of public procurement is characterized not only by its operational complexity but also by the demographic profiles of public procurement officers. This article synthesizes findings from research conducted by Skital Consulting d.o.o. Belgrade in 2023, with a special focus on gender representation, professional qualifications, and the critical issue of ongoing education among procurement officers.

Gender representation. According to the 2023 report by Skital Consulting, public procurement officers in Serbia predominantly comprise women, totaling 72.9%, while men account for only 27.1%. This disparity arguably warrants a broader discussion on gender equality, particularly in contexts where men are a minority. The legal profession heavily influences the sector: among male officers 52.17% are lawyers and 21.74% economists, while female officers show a similar trend with 41.94% lawyers and 38.71% economists. This inclination toward legal qualification illustrates the reliance on legal expertise in navigating the complexities of procurement, which may help ensure compliance but raises questions about the diversity of professional backgrounds within the field.

Certification and educational engagement. A disconcerting aspect is the certification rate of officers holding credentials issued by the Public Procurement Office, which stands at 67.1%. Even more troubling is the revelation that 45.3% of officers do not engage in education or seminars related to public procurement - and the same share fails to keep abreast of recent practices and decisions of the Republic Commission for the Protection of Rights. Insufficient knowledge can lead to mistakes in tender documentation, an increase in appeals, and ultimately a negative impact on competitiveness and efficiency - for officers and their agencies, but also for bidders, who may find the environment opaque or riddled with inconsistencies.

Strategies for enhancing participation. Addressing these figures requires a multi-faceted approach:

• Mandatory training programs - regular sessions and refreshers to enhance compliance with procurement law and best practice.
• Incentivize participation - promotions, bonuses, or recognition for attending workshops and obtaining certifications (harder to achieve in the public sector).
• Accessible resources - online courses and webinars that accommodate busy schedules while promoting continuous learning.
• Peer networks - forums where officers share experiences and strategies, fostering a culture of learning.
• Engagement with professional bodies - collaboration with institutions to develop targeted programs on current issues and innovations.

Public procurement in Serbia faces unique challenges regarding gender representation, certification, and continuous educational engagement. By prioritizing professional development and fostering an environment conducive to continuous learning, Serbia can strengthen its procurement framework - leading to better governance and service delivery. The next steps involve concerted efforts to animate participation in educational initiatives, ensuring officers are well-equipped to navigate the complex terrain they operate within.